Zlatna medalja sa Evropskog prvenstva, titula najkorisnije igračice šampionata (MVP), najbolja sportiskinja u izboru Olimpijskog komiteta Srbije za 2011. godinu... Ovo su samo neka od priznanja koja je osvojila reprezentativka Srbije i korektorka japanske ekipe JT Marvelos Jovana Brakočević. Godinu za nama pamtiće samo po dobrom, a kako je priznala, većinu kasnije ispunjenih želja zamislila je prošle Nove godine. Ovaj 1. januar dočekaće u Tokiju, glavnom gradu Japana, zemlje na koju se već navikla.

- Svake godine poželim da osvojim što više trofeja i to nije slučaj samo sa mnom. Želja je veoma velika kod svih devojaka u timu i u stručnom štabu, a kada znamo da smo sve to osvojili, osećaj je jedinstven - rekla je na početku razgovora za SPORTAL.RS Brakočevićeva, koja je i najbolja sportistkinja Vojvodine.

Da li neka od ovogodišnjih nagrada ima prednost u odnosu na ostale, s obzirom na to da ste izabrani za najboljeg napadača Gran prija u Japanu i MVP-ja Evrolige? Takođe ste deo reprezentacija Srbije, koja ima osvojeno zlato na Evropskom prvenstvu u Beogradu i Evroligi u Istanbulu, kao i bronzu na Gran priju u Kini.

- Najdraže mi je bilo Evropsko prvenstvo u Srbiji. Ne samo zbog zlatne medalje i ličnog priznanja, već zbog celog ambijenta. Navijači su bili fantastični i 2011. godinu pamtiću najviše po ovom prvenstvu.



Sada igrate u Japanu, pre toga u Italiji (Spes Volej Konljano) i Kini (Gvangdžo Evergrande). Da li ste se već navikli na život u "zemlji izlazećeg sunca"?

- Od 2006. godine često smo igrale na turnirima u Japanu, tako da sam pre dolaska znala nešto o zemlji i mentalitetu stanovništva. Već sam se prilagodila, u potpunosti. Prija mi način života, ljudi su otvoreni, spremni da ugode. Tako je u klubu, ali i uopšte. Uz to, kultura Japana je prelepa.

Dok ste još igrali u Srbiji (Poštaru), opisali ste sebe kao buntovnika sa razlogom. Da li je moguće da neko bude buntovnik u Japanu, zemlji reda i rada?

- Čim sam došla, rekli su mi da je strancima sve dozvoljeno. Dešava mi se često da nešto lupim, ali mi je sve oprošteno. I dalje sam buntovnik, ali zbog toga što uvek želim da isteram ono što zamislim. Tvrdoglava sam i to mi se nedavno vratilo. Nije bilo ništa ozbiljno, ali sam zbog te svojeglavosti bukvalno "crkla". Jednostavno, htela sam da pokažem svima da mogu, iako su mi savetovali da malo predahnem.



Osećate li nostalgiju? Ipak je Japan veoma daleko od Srbije...

- Kada sam igrala u Italiji, bilo je mnogo jednostavnije. Dobijala sam po dan i po do dva slobodno posle utakmice. Mogla sam da skoknem do kuće. Tačno je da sam vozila po sedam sati, ali sam na kratko bila sa porodicom. U Kini i sada u Japanu je malo drugačije. Sada ne mogu tek tako da skoknem, pošto bih samo u putovanju izgubila dva dana. Mada ima i pozitivnih stvari, jer je sezona mnogo kraća i to mi omogućava da više vremena provedem sa porodicom.

Kako ćete da provedete Novu godinu?

- Japanci ne slave Božić, a Novu godinu simbolično obeležavaju. Ispoštuju je kao praznik, ali je daleko od slavlja kakvo postoji u Evropi ili nekim drugim krajevima sveta. Dobićemo tri slobodna dana, a proslaviću sa dečkom u Tokiju. Želim da se barem na kratko dobro odmorim, bez sporta.

Da li ste naučili neke japanske reči i kako se sporazumevate?

- Nekoliko devojaka zna neke osnovne reči engleskog jezika, pomalo govore i ljudi iz stručnog štaba, ali se snalazimo. Obezbeđen mi je prevodilac, a uz to dosta odbojkaških izraza je iz engleskog prilagođeno za japanski. Pokušala sam da naučim neke reči, ali mi posle nekoliko sati jednostavno izađu iz glave. Jezik je mnogo težak, a saigračice su me naučile neke za njih nepristojne reči. Taj nivo nepristojnosti je daleko od srpskih psovki. Oni na primer velikom uvredom smatraju kada neko nekom kaže da je ćelav.

Jedan od najčešće spominjanih razloga za nostalgiju za Srbijom je i hrana. Šta vam najviše nedostaje? Obično su to sarma, ajvar, čokoladne bananice...

- Uh... Sve mi to nedostaje. Posebno mi nedostaje burek ili palačinke sa svim mogućim dodacima. Na žalost, toga ovde nema, ali sam se navikla. Pošto se u svemu trude da ugode, prilagođavaju mi i ishranu. Jedem normalno i nisam kao neki koji su ovde gladovali i vraćali se kući sa deset kilograma manje.



Ako se po nečemu razlikujete od Vaših domaćina, to je visina. Visoki ste skoro dva metra (196 cm), a Japanci su uglavnom niski. Da li Vas na ulici drugačije gledaju zbog toga?

- Mnogo neprijatnije mi je bilo u Kini. Svesna sam da to i Japanci primećuju, ali to rade mnogo diskretnije. Kinezi su se uvek upadljivo okretali. Znam da nije bilo zlonamerno, ali jednostavno nisu mogli da sakriju to što vide nekog ko se po nečemu razlikuje od njih.

Kako je organizovan prevoz, pošto je Japan poznat po savršenom funkcionisanju svega?

- Po gradu (Nišinomiju) uglavnom vozim bicikl, što mi je u početku bilo veoma čudno. Ne znam posle koliko godina sam opet vozila. Kada idem u Osaku, koja je najbliži veliki grad, idem metroom, jer je tako najjednostavnije.

Osećaju li se posledice cunamija?

- Daleko od toga da su zaboravili šta im se desilo, ali nije kritično. Solidarnost i dalje postoji, ali nije strašno kao što je u medijima predstavljeno. Uspeli su dosta brzo da se oporave posle svega što im se desilo. Nekoliko ljudi me je pitalo, kada sam potpisivala ugovor, da li se plašim. Naravno da se ne bojim i da nisam razmišljala na taj način. U suprotnom ne bih ni potpisivala.



Šta ćete poželeti u Novoj godini? Da li biste bili zadovoljni da se ponove rezultati iz 2011?

- Uvek može bolje. Želela bih još više uspeha i da se kvalifikujemo na Olimpijske igre, jer nam to ove godine nije pošlo za rukom. Uz ono standardno, zdravlje, sreću, pobede sebi i svojim kolegama, poželela bih i više vremena za porodicu i prijatelje.

A čitaocima SPORTAL.RS?

- Želim im mnogo sreće, zdravlja, ljubavi, ono što se obično želi, ali i da se u narednoj godini još više nerviraju uz naše i utakmice drugih ekipa - zaključila je Brakočevićeva.