Kao nekadašnji učesnik Olimpijskih igara u Sidneju, probaću da vam prenesem deo tog iskustva. Neću pisati o samom takmičenju, već o vremenu između takmičenja. Mnogi misle da je u Olimpijskom selu opuštena atmosfera. Međutim, velika većina sportista je tu da bi osvajala medalje, tako da od opuštenosti nema ništa.

Lepo je to što u šetnji po selu i u odlascima na večeru možeš sresti prave legende svetskog sporta. Mnogi iskoriste priliku za slikanje sa njima. Tako sam i ja uspeo da se slikam sa velikim šampionom u rvanju Aleksandrom Kareljinom. Interesantno je to što je, kada sam ga zamolio za slikanje, upitao odakle sam. Kada je dobio odgovor da sam iz Srbije, rekao je da "za braću može".

Sam boravak u selu u početku deluje kao da si konačno stigao tamo gde celog života želiš da budeš, ali čim počne takmičenje - sve se zaboravlja. Kako ono odmiče, tenzija je sve veća. Program vaterpolo takmičenja u Sidneju je bio vrlo surov. Devet dana - osam utakmica, tako da nisam imao mnogo slobodnog vremena da prošetam po selu. I sam taj kompleks je bio dosta udaljen od grada, tako da smo taj jedan slobodan dan iskoristili za kratki obilazak.

Zato sada jedva čekam da vidim kako je to sa druge strane, kao novinar SPORTAL.RS koji će vas izveštavati iz Londona. Možda je i lepše, možda je jednostavnije, ali sigurno je da kao sportista bolje možeš da osetiš pozitivnu tremu i naboj borbe za svoju zemlju.